6 predrasuda o psiholozima i psihoterapeutima - Mina Ilić
98
post-template-default,single,single-post,postid-98,single-format-standard,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode_grid_1300,qode-theme-ver-13.8,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,wpb-js-composer js-comp-ver-5.4.7,vc_responsive

6 predrasuda o psiholozima i psihoterapeutima

Svakodnevno primećujem da dosta ljudi iz moje okoline ima predrasude o psihoterapiji, psiholozima i psihoterapeutima. Bilo da su to klijenti, prijatelji, poznanici ili saradnici. Smatram da su ta iskrivljena ubeđenja ništa više nego štetna i ograničavajuća, pa bih volela sa vama da proradim ovu temu.

1. Psihoterapeuti imaju gotovo rešenje za svakog

Od kad sam krenula da se aktivno bavim psihoterapijom, primetila sam da dosta klijenata dolazi sa pretpostavkom da će od mene dobiti gotovo rešenje problema.  Psihoterapijski rad je proces u kom aktivno učestvuju oba ili više učesnika. Svaki klijent je osoba za sebe, svaki čovek na ovom svetu je autentičan i ima svoju životnu priču, pa samim tim i autentično rešenje i izlaz iz svoje životne krize.

Zato mi nisu baš najjasniji youtube govornici koji se obraćaju širokim narodnim masama, razmećući se savetima i stvarajući u društvu svest da ipak postoji neko ko bolje zna od njih šta njima treba i šta treba da rade.

Taj trend oduzimanja odgovornosti i ličnih resursa od klijentakao i dominacija nad neobaveštenim čovekom, koji ne zna da su odgovori negde u njemu samom, samo osnažuje ovu predrasudu u društvu.

2. Na psihoterapiju idu samo „teški slučajevi“

Takođe, nešto stariji primer psihoterapijske predrasude, je taj da dosta ljudi, bez obzira na obrazovni i socioekonomski status, misli da je psihoterapija terapija za, fino rečeno, psihološke poremećaje, a malo manje fino rečeno, ludake. Nažalost, sa takvim stavom, ti ljudi nikada neće postati korisnici psihoterapije, koliko god imali potrebu za istom, odnosno lišavaju sebe prilike da budu njeni korisnici.

3. Odlaskom na psihoterapiju se priznaje poraz

Postoji i mišljenje da ukoliko neko ode na psihoterapiju, da je posustao u svojoj borbi, da nije uspeo i da ga je problem pobedio čim ne može da izađe na kraj sa tim. Otići na psihološko savetovanje kada je to potrebno, zapravo predstavlja prvi korak ka izlasku iz životne krize. Psihoterapeut je tu da pomogne klijentu da se nosi sa različitim životnim izazovima onda kada klijent oseti potrebu za tim, što nema nikakve veze sa izdržljivošću. Nekad je pametnije mučiti se kraće i potražiti stručnu pomoć, nego ne potražiti pomoć psihologa ili psihoterapeuta i bili zaglavljen u nekom problemu.

4. Psihoterapeuti menjaju ljude u skladu sa „kriterijumima normalnosti“

Najsimpatičniji mi je strah da ja kao psihoterapeut kao i sve moje kolege,imamo tu moć da promenimo neku osobu tako što ćemo je ubaciti u neki kalup normalnosti, gde će ona izgubiti sebe i svoju prvobitnu ličnost. U psihoterapiji se polazi od pretpostavke da klijent ima sposobnost da sam razlikuje šta je dobro a šta loše. S tim u vezi psihoterapija ide u pravcu postizanja unapred postavljenog psihoterapijskog cilja koji je skoro uvek u službi razvoja nekog aspekta ličnosti. Psihoterapija je proces koji pomaže klijentu da izrazi sebe i svoje autentično ja, koje će biti pre svega prihvaćeneno, a potom i razumeno.

5. Psihoterapeut = Supermen

Neke od predrasuda usmereinh na psihoterapeute tiču se opažanja njihovih života. Meni je interesantno da u društvu vlada mišljenje, da psiholozi i psihoterapeuti nemaju svoje probleme, ali i kada ih imaju, da uvek i u svakoj situaciji znaju kako da ih reše. Važno je razbiti iluziju o psihoterapeutima kao svemoćnim bićima, jer mi smo kao i svi drugi, obični ljudi, koji su pre svega izabrali da uče, a potom i da se bave ovim poslom.

6. Psihoterapeuti nemaju svoj život

Pored toga, mišljenje da su psiholozi ili psihoterapeuti sami po sebi „nenormlni i ćaknuti“, te da nemaju svoj život, pa uživaju da slušaju o tuđem, apsolutno nije tačno. Naša radoznalost i usmerenost na razgovor dolazi od neke druge motivacije od prostog zadovoljenja znatiželje. Usmerenost na mentalne procese i neverbalne reakcije, ne smao na sadržaj, omogućavaju nam da bolje upoznamo klijenta kao osobu i pomognemo mu u svojoj razvojnoj borbi.