Upoznavanje: Ko nam se dopada a ko ne? - Mina Ilić
840
post-template-default,single,single-post,postid-840,single-format-standard,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode_grid_1300,qode-theme-ver-13.8,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,wpb-js-composer js-comp-ver-5.4.7,vc_responsive
ko nam se dopada

Upoznavanje: Ko nam se dopada a ko ne?

Kada je Elen Beršid pitala ljude različitog uzrasta šta je to što ih u životu čini srećnim, na vrhu dobijenih lista našli su se pozitivni i topli međuljudski odnosi. Obzirom na to da naša sreća u mnogome zavisi od drugih ljudi, hteli mi to ili ne, hajde da vidimo šta je to što filtrira ljude koje nam se sviđaju i sa kojima imamo tople odnose.

Koliko god mislili da imamo jedinstvene standarde, verovanja i uverenja na osnovu kojih biramo ko nam se sviđa a ko ne, (iako ja uvek stavljam čoveka kao pojedinca pre istraživanja) postoji nekoliko faktora koji su zajednički većini ljudi.

 

Komšija iz kraja

 

Sa razvojem društva ovaj prvi „filter blizine“ je izgubio na svojoj važnosti. Avio, drumski ali i internet saobraćaj čine dosta kako bi diskreditovali ovaj faktor. Jasno je da je veća verovatnoća da će nam se svideti neko ko nam je blizu i koga viđamo češće, ali je još jasnije da nije dovoljno da nekoga često viđamo kako bi nam se dopao. Takođe poznajem dosta izuzetaka na ovom polju, te ne mogu da generalizujem i kažem da ćemo se svi zaljubiti u komšiju iz kraja. Uzmite u obzir da u velikim gradovima ni ne znamo ko su nam komšije, pa je taj osećaj fizičke bliskosti relativan. Sa druge strane isti radni prostor je nešto sasvim drugo, ali hajde da vidimo šta još može da utiče na to hoće li nam se neko svideti ili ne.

 

Suprotnosti se privlače?

 

Ne postajemo bliski prijatelji baš sa svima koji žive u našem ulazu ili koga svakodnevno viđamo u nabavci u obližnjem Maksiju. Da bi nam se neko svideo treba da bude sličan nama. Da ima slična interesovanja, verovanja, vrednosti, demografska obeležja, lične osobine… Sličan stav i mišljenje o nekim nama važnim aspektima života doprineće tome da nam se neko svidi i da ga „ocenimo pozitivno“.

Tome u prilog idu istraživanja koja pokazuju da nam se više sviđaju ljudi sa kojima smo slični, nego komplementarni. Ono što je takođe interesantno jeste da se kriterijum poznatosti takođe preklapa sa ovim faktorom. Ako je neko sličan meni, imam osećaj da ga već poznajem, ponata su mi njegova uverenja, osobine, pa mi se samim tim i više sviđa.

Takođe interpersonalni stil i komunikacijske veštine mogu da odrede da li nam neko odgovara „kao osoba“. Ukoliko neko u komunikaciju ulaže dosta napora i uključuje psihološke aspekte kao što su obraćanje pažnje na neverbalne znakove i govor tela, više će mu odgovarati ljudi sa sličnim pristupom komunikaciji. Nerazvijena, slobodnija komunikacija koja nije usmerena na motivaciju i ličnost sagovornika, neće privući osobu sa razvijenim komunikacijskim veštinama.

 

 

Sviđam ti se – sviđaš mi se!

 

U svakodnevnom zivotu, a naročito pri upoznavanju, možemo primetiti efekat uzajamnog sviđanja. Zapravo samo saznanje da se nekome sviđamo, da poštuje naše mišljenje, deli naše stavove i slično, nas podstiče da imamo naklonost ka toj osobi. Bilo da je ekspicitno rekao/la ili smo čuli od zajedničkog prijatelja da se dopadamo toj osobi, odmah će i naš pogled na tu osobu biti pozitivan.

Međutim, ljudi sa niskim samopoštovanjem i negativnom slikom o sebi, osobu koja je izrazila dopadanje prema njima percipiraće kao neprijatnu. Znači ljudi koji smatraju da ne vrede mnogo, prijateljsko ponašanje druge osobe delovaće im nezasluženo i unosiće im nemir jer se ne uklapa u sliku koju imaju o sebi. Takvim osobama više prijaju ljudi koji ih kritikuju, podučavaju, „otvaraju im oči“.

 

Koliko je važna fizička privlačnost?

 

Istraživanja koja se bave muško-ženskim odnosima i prediktorima sviđanja i zainteresovanosti kažu da fizička privlačnost važna i muškarcima i ženama. U jednom eksperimentu je od grupe muškaraca i žena traženo da se izjasne koje su im osobine najvažnije kada bi trebalo da odaberu potencijalnog seksualnog i potencijalnog bračnog partnera. Zajedno je i muškarcima i ženama fizička privlačnost bila najvažnija prilikom odabira seksualnog partnera, a da su se za kriterijum braka na prvo mesto, i kod jednih i kod drugih, izborile neke druge osobine.

S tim u vezi kada trazimo nekoga za „dužu vezu“, fizička privlačnost nije najvažniji kriterijum, i opet se vraćamo na kriterijum sličnosti.

Koliko je taj kriterijum važno ispoštovati (osim kada nije) svedoči i način odabira partnera u Afričkim selima i Južnoj Aziji, gde roditelji unapred ugovaraju brak svoje dece, gde su glavni kriterijumi sličnan društveni status, obrazovni nivo i imovno stanje. U individualističkim kulturama se pažnja više usmerava na lične osobine, stavove, vrednosti i druga individualna i socijalna obeležja.

Istraživanja koja se tiču zaljubljenosti i muško-zenskih odnosa se neretko ograničavaju na sam početak odnosa, odnosno upoznavanje. To je tako zato što je jako teško sprovesti istraživanje u odnosu koji traje duže. Ima previše individualnih faktora i emocija u svakom odnosu, pa se i sami rezultati mogu dovesti u pitanje.

Da li je sve ovo napisano dovoljno da se u svakodnevnom životu bolje snađemo i imamo bolje izbore? Ne. Da li može da pomogne i doprinese, sigurna sam da da.